EPILEPSIJA KOD PASA razgovor sa Nenadom Andricem

EPILEPSIJA KOD PASA razgovor sa Nenadom Andricem

EPILEPSIJA KOD PASA

 Uvod

Smatra se da genetika, joś uvek nedovoljno istražena naučna disciplina, započinje od 1866. istraživanjima Georga Mendela koji je ukazao na zakonitosti nasleđivanja. Par godina kasnije Friedrich Miescher je izolovao “nuklein” kasnije nazvan dezoksiribonukleoinska kiselina (DNK) koja se, “umotana” u hromozom. nalazi u jezgru svake ċelije. William Sutton je 1902. objavio pretpostavku da je to nasledni materijal živih biċa. Naučnici Watson, Crick i Wilkinson su 1962. dobili Nobelovu nagradu za otkriċe strukture molekula DNK. Savremena madicina i veterina dobro poznaju metode identifikacije genetskog potencijala na osnovu analize DNK, ali u naśoj praksi to joś nije zaživelo.

Najčeśċe neurolośko oboljenje kod pasa, epilepsija (cerebralna patologija izazvana nepoznatim uzročnikom) vezana je za nasledne predispozicije i veoma je česta kod  retrivera, mađarske vižle, boksera, nemačkog ovčara, špringel i koker španijela, bernskog planinskog psa…

Razgovaramo sa Dr. sci. vet. med. Nenadom Andriċem o epilepsiji, uzrocima nastanka, manifestaciji ove bolesti, strahovima i pitanjima vlasnika, saradnji sa odgajivačima pasa …

 Profil

            Dr. sci. vet. med. Nenad Andriċ, uvek ima keks za “dobro jutro” svome psu, vodi  programsku nastavu iz neurologije na Fakultetu Veterinarske Medicine (FVM) u Beogradu, redovno aktivan u Ambulanti za male životinje FVM, sagledava i bodri interesovanje nove generacije za primenu i razvoj savremenih veterinarskih pristupa i metoda. Stručna karakteristika studioznost, istrajnost, posveċenost, odlična komunikacija sa pacijentima I vlasnicima…

             On zna koliko je njegov pacijent težak, kakvo mu je raspoloženje, opśte ponaśanje i zdravlje pa prisutnu bolest sagledava u tom kontekstu. Od prvih radnih dana u veterinarskoj ambulanti uvek su ga intrigirali komplikovaniji slučajevi pa se tako i posvetio neurolośkim oboljenjima, posebno epilepsiji. Uvek u korak sa razvojem nauke, prati savremena dostignuca u veterini, radi sa studentima, stažistima, izuzetno sarađuje sa svojim kolegama i to smatra suśtinom posle.

            “…dijagnostika je moja osnovna preokupacija, zajedno sa kolegama pratim pacijente i imam veliku stručnu satisfakciju u tome… treba da nam stigne skener… ispunjava me taj proces napretka kome sam svedok… volim kad imam dva-tri pacijenta dnevno da mogu na njih da primenim sve ono sto znam, a kad ne znam mogu da se udubim, proučim…kad sam počeo da radim učestalo su dolazili psi sa epileptičnim napadima, to je bilo izazovno pitanje pa sam tražio odgovor zaśto je to tako. Pristup takvom pacijentu nije pregled od 15 min veċ traje viśe sati, viśe dana…takva studioznost uvek me vuče dalje do reśenja, otkrivanja uzroka…”

 Pitanja

            P. Vasa stručna specijalnost su neurolośka oboljenja kod pasa. Recite nam kakva je to bolest epilepsija, kako se prepoznaje?

             O. Epilepsija ili epileptični napadi su klinička manifestacija nekontrolisanog bioelektričnog funkcionalnog poremećaja mozga (veliki mozak) uzrokovanog nekontrolisanim električnim pražnjenjem moždanih neurona koje ima tendenciju ponavljanja, a bez postojanja aktivnog ili progresivnog oboljenja mozga. Epilepsiju ne treba mešati sa nervnim napadima (eng. seizure) iz prostog razloga što je epilepsija bolest, a nervni napadi su simptom različitih vrsta oboljenja (insulinom, trovanje, štenećak, epilepsija, hepatička encefalopatija itd). Ovo svakako treba imati u vidu, da se ne bi desilo da se svaki nervni napad ne proglasi epilepsijom. Sam izgled napada kod epilepsije pasa najčešće se karakteriše kočenjem i/ili grčenjem celog tela, zabacivanjem glave u nazad, nekontrolisanim žvakanjem i nemogućnošću gutanja (usled čega dolazi do pojave pene) i pojavom mokrenja i/ili defekacije u toku napada ili neposredno posle napada – generalizovani napad sa gubitkom svesti. Kod 70% pasa obolelih od epilepsije javljaju se ovakvi napadi. Pored ovakvog napada, kod epilepsije pasa mogu se javiti i parcijalni (lokalni) napadi bez gubitka svesti koji se mogu manifestovati na različite načine ("gledanjem u zvezde", oblizivanjem, povraćanjem, grčenjem pojedinih delova tela itd).

            Nervni napad može proteći u dve do 4 faze (prodromalna faza, aura, pravi napad, period oporavka od napada). Prve dve faze napada nekada je jako teško razlikovati i one mogu da variraju u trajanju i jačini, a u nekim slučajevima potpuno izostaju. Tokom prodromalne faze životinja može da promeni ponašanje pa one koje su temperamentne postaju mirne i obrnuto. Uznemirene životinje u ovoj fazi mogu nervozno da se šetaju okolo, laju, traže sklonište kao da se skrivaju ili pak traže da ih vlasnik drži u krilu ili da bude pored njih. Mogu se ispoljiti pojačana salivacija ili povraćanje. Ova faza traje od nekoliko minuta do nekoliko časova pre nego započne iktus (po nekima i do 48h).

Aura se najčešće karakteriše lokalnom motornom aktivnošću glave (psi okreću glavu na jednu stranu) i ekstremiteta ili zabacivanjem glave unazad (opistotonus). Tokom nekoliko sekundi, pas je nepomičan ili hoda u krug. Ovu fazu, vlasnici često ne mogu lako da opišu zato što traje veoma kratko.

            Period oporavka može biti gotovo trenutan (par sekundi) a nekada može trajati i do 48h. Trenutni oporavak podrazumeva da životinja po prestanku napada počinje da se ponaša normalno kao da se ništa nije desilo. U drugom slučaju, u ovoj fazi napada psi mogu ili da padnu u dubok san ili pak leže budni (nekoliko minuta). Nakon toga većina životinja ustaje pri čemu su u početku dezorjentisane, lutaju okolo uznemirene i udaraju u okolne predmete, ne odgovaraju na poziv vlasnika, čini se kao da su oslepeli ili ogluveli. Privremeno slepilo i gluvoća se mogu javiti i tada se životinje ponašaju instiktivno. To je razlog za što se uslovno rečeno u toj situaciji javlja agresivnost, jer vlasnici u želji da pomognu svom ljubimcu pokušavaju da ga masiraju ili podignu a pošto pas ne zna ko mu i odakle prilazi on pokušava da ujede.

             P. Kako ova bolest nastaje i kakva je prognostika?

             O. Odgovor na ovo pitanje nalazi se u podeli epilepsija zavisno od uzroka. Tako su epiiepsije kod pasa podeljene na primarne ili prave (idiopatske i genetski uslovljene) i simptomatske (sekundarne ili stečene). Najveći broj epilepsija kod pasa su nepoznatog uzroka (idiopatske epilepsije) s tim da se tokom poslednjih godina sve više dokazuje učestalost naslednog faktora – genetske epilepsije. Idiopatska epilepsija je često neurološko oboljenje i kod ljudi, pa kako se ne zna pravi uzrok ove bolesti, danas jedino psi predstavljaju model za istraživanje ove epilepsije.

            Simptomatske ili sekundarne epilepsije nastaju kao posledica prethodno preležanih ili izlečenih oboljenja koja su dovela do oštećenja moždanog tkiva (trauma glave, tumor na mozgu, infektivna oboljenja – štenećak, itd).

            Bez obzira na uzrok, terapija je ista kod svih epilepsija pasa. Ona se zasniva na primeni fenobarbitona i kalijum ili natrijum bromida, a u poslednje vreme na našem tržištu se pojavio i lek novije generacije Keppra (levetiracetam).

            Kada govorimo o prognozi, a tu verovatno mislite na uspeh u terapiji epilepsije kod pasa, prvo moramo da pojasnimo šta je cilj terapije. Cilj antiepileptične terapije je da se smanji učestalost i težina napada a samo u manjem broju slučajeva napadi potpuno prestaju. Međutim, kod oko 30% obolelih pasa ne dolazi do adekvatne kontrole napada, a razloga za to ima puno. Neki se mogu korigovati, a neki za sada ne. Ono što bih naglasio, a što mislim da najviše interesuje vlasnike pasa obolelih od epilepsije, je to da lekovi ne utiču na normalan kvalitet života.

             P. Kako vlasnici doživljavaju prve napade, saznanje o bolesti svog psa, kako sarađuju sa Vama i koliko je važna ta saradnja?

             O. Za vlasnike je to uvek straśan prizor koji izaziva strah i paniku. Tada im se logično nameću osnovna dva pitanja a to su: kako da mu pomognu i da li će preživeti jer ne znaju zašto se to dogodilo.

            Vlasnici bi trebalo da znaju da u toku napada psu ne treba davati nikakvu terapiju. Jedina pomoċ koju mu treba pružiti je da ga treba pažljivo pomeriti na ravno i bezbedno mesto da se ne bi povredio tokom napada padom niz stepenice ili sa ležaja. Nikako ne stavljati prste usta psu i ne pokušavati izvlačenje jezika. Vlasnik tako može biti ozbiljno povređen. Sam napad traje oko 30sek do 2-3 minuta, i kao takav ne predstavlja problem. Međutim ukoliko se ponavlja napad za napadom, neophodno je potražiti pomoć veterinara.

            Veċina vlasnika ne zatraži pomoċ veterinara posle prvog napada, pogotovo ako je bio ispoljen u blažoj formi. Deśava se i da vlasnik uopśte ne primeti prvi napad. Prvi napad je često nejasan i tumači se od strane vlasnika kao stres, umor, strah…Sve moze ostati samo na jednom napadu.

            Vlasnici kad dođu kod nas najčeśċe kažu da je pas bez prethodniih simptoma iznenada pao i počeo da se trza, da nije odgovarao na obraćanje vlasnika i da je sve to trajalo par minuta. Posle toga je pas bio iscrpljen, ali je relativno normalno funcioniosao.

            Kada postavimo dijagnozu, upoznajemo vlasnika sa načinom lečenja, cenom lečenja, mogućim prolaznim propratnim efektima leka tokom prvih nekoliko dana terapije kao i mogućim problemima koji mogu da se jave tokom terapije. Vlasnik mora da bude taj koji donosi konačnu odluku da li će lečiti svoga psa jer je njegova saradnja i asistencija u tom procesu neizbezna i dragocena. Mogu da kažem da većina vlasnika ima želju da se započne sa terapijom i to je svakako za pohvalu. Manji problemi nastaju  kada su u pitanju druge mere koje treba primeniti u sklopu terapije kao što je kastracija mužjaka. Interesantno je da kada predložimo da se ženke sterilišu to se prihvati bez pogovora ali kada predložimo kastraciju mužjaka to nailazi na veliki otpor kod vlasnika.

             P. Da li vam se za pomoċ i savete obraċaju odgajivaci i kakvu saradnju imate sa njima?

            O. Kada je u pitanju kontakt sa odgajivačima ne mogu se baš pohvaliti da je on dobar. Nekako taj odnos veterinara i odgajivača prema mom mišljenju kao da ima rivalski karakter pri čemu osnova za to uopšte ne postoji. Mislim da bi nam saradnja na jednom kvalitetnom nivou dobro došla i od toga bi imali koristi i psi i odgajivači i vlasnici i veterinari.

            Evo jednog jednostavnog primera kako ta nesaradnja šteti svima. Imate potencijalnog vlasnika koji je odlučio da kupi psa i koji je pored svega što treba da zna o psu unapred prihvatio da se o njemu stara na pravi način, istovremeno se veseli i unapred uživa u podeli osećanja sa tom životinjom. On kupi psa i šta se desi? Ispostavi se da pas ima genetsku anomaliju koja mu znatno otežava dalji život, a ne retko i ugine zbog toga. Logično je da tada odgajivač uzme natrag tog psa i ponudi drugo štene, logično je da se odgajivač upita zašto se to dogodilo i da pokuša da nađe rešenje. Umesto toga na žalost dolazi do neprijatnih i mučnih scena, a epilog svega je razočaran i isfrustriran sad već ne možemo da kažemo "budući vlasnik". Takvi ljudi obično kažu da im više ne pada na pamet da kupe psa.

            Mislim da je komentar suvišan.

            Fakultet veterinarske medicine ima puno prostora i mogucnosti za saradnju, može da organizuje razgovore, tribine, da utiče i da pokrene populararizaciju… ali nema interesovanja jer ne možemo priċi odgajivačima, nema nikakve elastičnosti, nema spremnosti za suočavanje, posebno ne u  prihvatanja novina.

            A bilo bi važno i trebalo bi da se prvo pripreme, da sagledaju i kažu sami sebi śta nije dobro u procesu odgoja, a potom da pristupe jedinom pravom reśenju koje ċe biti u interesu njihove reputacije, zdravlja pasa i sreċe njihovih buduċih vlasnika.

             P. Kakva su Vaśa saznanja o genetskom potencijalu pasa koji su uključeni u uzgoj?

            O. Genetika je posebna naučna disciplina kojom se ne bavim studiozno ali mi je dobro poznat značaj ovog aspekta na zdravstveno stanje kod pasa. Mnoga oboljenja koja danas postoje su rezultat genetskih defekata koja se prenose sa generacije na generaciju. Ona se zbog toga ne mogu lečiti, ali se može prevenirati njihovo nastajanje što danas predstavlja jedini pravilni način iskorenjavanja naslednih bolesti.

            Danas u svetu ukoliko želite da parite životinju ili pak želite da prodate štene ili odraslu jedinku to ne možete da uradite ukoliko nemate rezultate određenih genetskih pretraga. Ne zato što je to negde zakonski regulisano, nego zato što oni koji se bave time ne žele takve jedinke u svojim leglima. To pokazuje visok nivo svesti odgajivača koji naprosto ne žele da unište svoju reputaciju prodajom takvih jedinki. Na taj način oni štite ne samo sebe već samu rasu i nove vlasnike.

            Mislim da je to ono što treba da produbi saradnju odgajivača i veterinara na načim prostorima. Veċina slučajeva iz prakse ukazuje da mnoge anomalije koje su veċ ispoljene kod roditelja, čak i kod samih śtenaca, iako evidentirane od strane odgajivača nisu upotrebljene u procesu zaustavljanja takve reprodukcije i daljeg śirenja. Evo primer  Na fotografiji je prikazan navodno Nemacki ovcar koji je kupljen od odgajivača u starosti 3,5 meseci. Vlasnici su ga doveli zbog zubala, nisu dobili rodovnik, rekli su da ce im dati kada prodaju celo leglo… Neophodno je da se kod odgajivača probudi svest o potrebi za selekciju, oċuvanje i unapređenje rasa.

            Iako nemamo razvijene moguċnosti na tom nivou imamo puno potencijala. Mi smo počeli razgovore na temu detaljnijih analiza u cilju detektovanja prenosioca bolesti sa kolegama sa biologije, odseka za stočarstvo i kolegama sa Medicinskog fakulteta koji smatraju da se takva metoda može postaviti. To je važno kinolośko pitanje a potreba za reśavanjem treba da bude podstaknuta baś od odgajivača. Oni su najvažnija podrśka.

             P. Da li se na smanjenje broja potencijalnih prenosioca bolesti može uticati održavanjem opśteg zdravlje pasa, redovnom vakcinacijom i zaśtitom od endo i ekto parazita?

             O. Svakako da preventivna vakcinacija i čišćenje pasa od crevnih parazita smanjuju mogućnost pojave bolesti i na tome se insistira. Protokol o vakcinaciji pasa protiv infektivnih zaraznih bolesti (štenećak, parvoviroza, hepatitis, leptospiroza) nalaže vakcinaciju pasa sa 8,12 i 16 nedelja zivota a potom se vakcinacija sprovodi svake druge godine. Kada je u pitanju vakcinacija pasa protiv besnila ona je regulisana programom mera zdravstvene zaštite životinja u Srbiji (Sl. Glasnik RS 6/10) prema kojem je u Republici Srbiji obavezno sprovođenje imunoprofilaktičkih mera vakcinacije pasa i mačaka protiv besnila.

            Programom mera je propisana obavezna vakcinacija svih pasa i mačaka starijih od tri meseca jedanput godišnje. Vakcinacija se obavlja inaktivisanom vakcinom.

            Ukoliko se životinje vakcinišu pre starosti od 3 meseca neophodno je uraditi i revakcinaciju nakon mesec dana (prema uputstvu proizvođača vakcine). Ono što bi bilo korisno istaći kao informaciju za vlasnike pasa koji nameravaju da putuju sa svojim ljubimcima u inostranstvo je procedura šta je to potrebno da znaju kada je u pitanju vakcinacija protiv besnila. Pas mora da bude vakcinisan mesec dana pre nego se uzme krv za određivanje nivoa imunološkog odgovora ako je pas prvi put vakcinisan. Ukoliko je prethodnih godina pas redovno vakcinisan onda krv za analizu titra antitela na besnilo može da se uzme nakon 15 dana. Preventivno čišćenje protiv crevnih parazita se sprovodi 3 do 4 puta godišnje.

            P. Na kraju jedno pitanje sa kojim je započeta serija intervjua. Psi na ulicama?

            O. Uh, to je jedno od najtežih pitanja ne zato što za to ne postoje odgovori, nego zato što je to političko, ekonomsko i socijalno pitanje u našoj zemlji. Ne bih obrazlagao svaki od navedenih aspekata jer ga svako upotrebljava na način kako mu zatreba a suština je da se broj pasa lutalica ako ne povećava, a onda je zasigurno na istom nivou. Poznato je kako to rešavaju i kako su to rešile druge države koje su nama za primer kada je u pitanju briga životinja. Ukoliko bi želeli da se to pitanje reši onda bi ga rešili, ali pošto za to ne postoji volja onda je to tako sada i za nadalje, na žalost.

DrSciSvetlanaAndric, WDPA reporter for MyDog Magazine

February2011© All rights reserved