ZIVOT U ZEMLJI

ZIVOT U ZEMLJI

Svetlana AndricPhD WDPA reporter

June 2012© All rights reserved

ŽIVOT U ZEMLJI

Kako je to živeti u zemlji? Ili, śta je to zemlja? Zemlja, planeta ZEMLJA deo Sunčevog sistema na kojoj žive ljudi, raznovrstan biljni i životinjski svet. Na povrśini ZEMLJE bezbroj je gradova, sela, naselja, planina, reka, jezera, mora, okeana…ZEMLJA se sastoji od raznih slojeva litosfere, astenosfere, tektonosfere… troposfere, stratosfere, mezosfere, jezgra… Tako smo bar učili u śkoli samo tada nam ni jedan učitelj nije rekao da mi živimo u zemlji. Danas kako otvorimo novine ili TV kutiju čitamo i čujemo kakvo je vreme u zemlji, kakvi su dogadjaji u naśoj zemlji…

Od malena smo znali da ako padnemo na zemlju isprljaċemo se, izgrdiċe nas mama. Ako padmeno na beton, boleċe nas, a mama ċe se zabrinuti – “sto se nisi pazio…sad ċe mama…” i sipaċe na ranu nesto śto jako peče. Znali smo da mama prvo sipa zemlju u saksiju pa onda u nju sadi cveċe. Ako na nju skoci mačor mama čisti rasutu zemlju, ljuti se i viče “pis”. A baba na selu ima puno cveċa u zemlji oko kuce u svojoj avliji. Tata nekad kriśom ubere pa donese mami da stavi u vaznu na astal da lepo miriśe. Deda ima čitave njive crne zemlje na koju ide traktorom.

Kad mi tuda trčimo da jurimo zečeve propadamo u rupe od traktora i zablatnjavimo se. Deda je govorio “…da nema zemlje da nas hrani ni lebac ne bi imali…i kupusa bi imali viśe da nema zecova…” A ujka prvo ide u śumu da iz zemlje iskopa gliste i crve koji u njoj žive. Uvek je govorio…”pravi mamci, upecaċu kapitalca…” Obično bi doneo po koju babuśku, ponekad cvrljana, al’ tako je govorio. Vidjali smo da pas zakopava kosku u zemlju pa da mu je posle blatnjava njuska, znali smo da se u zemlju sadi kukuruz, kupus, krompir… to smo i u śkoli učili.

Vidjali smo da pas zakopava kosku u zemlju pa da mu je posle blatnjava njuska, znali smo da se u zemlju sadi kukuruz, kupus, krompir… to smo i u śkoli učili. Ali ni jedan učitelj nam nikada nije rekao da ċemo jednog dana svi živeti u zemlji. U naśoj zemlji.

Kako to? Kad je deda umro tata je zabrinuto pozivao prijatelje i svi smo iśli na sahranu. Dedu su stavili prvo u sanduk, pa onda u veliku rupu iskopanu u zemlji. Baba i mama su mnogo plakale, svi su bili tužni, svako je u rupu bacio po grumen zemlje, a onda su neki ljudi sve to zakopali. Tako je deda ostao u zemlji. A mi? Kako to da danas živimo u zemlji? Kad seċanje doseže do detinjstva do zvezde petokrake, pionirske marame, himne “Hej Sloveni…”, do bukvara i prvih knjiga gde je pisalo da zivimo u državi Jugoslaviji, zastajemo zbunjeni.

U toj se državi rodili, na istoj njivi odrastali i dan danas ostali, menjali lične karte, pasośe, drzavljanstva za jos nekoliko država na istom mestu, a sada zivimo u zemlji. U naśoj zemlji! U toj se državi rodili, na istoj njivi odrastali i dan danas ostali, menjali lične karte, pasośe, drzavljanstva za jos nekoliko država na istom mestu, a sada zivimo u zemlji. U naśoj zemlji! Mozda ne vidimo sanduk. Nije ga ni deda video.