Razgovor sa Slobodanom Novakom

DrSciSvetlanaAndric, WDPA reporter for MyDog Magazine

September2010© All rights reserved

 NEMAČKI OVČAR

 uvod

U svetu vlasnika pasa od 1995 “Novak” je sinonim kvaliteta, stručnosti i posveċenosti kompletnoj veterinarskoj zdravstvenoj brizi i lecenju

Ambulanta “Novak” stasala je u kliniku sa stalno zaposlenom ekipom mladih veterinara različitih specijalnosti koji su aktivno uključeni u savremene tokove dopunskog specijalističkog obrazovanja. Međunarodni certifikati, diplome sa internacionalnih seminara i kurseva krase i učvrśċuju iskustvo ove klinike. Dijapazon veterinarskih usluga pokriva svakako sve zdravstvene potrebe pasa i uliva poverenje, spokoj i sigurnost njihovim vlasnicima.

Naziv klinike „Novak“ je prezime njenog tvorca Slobodana Novaka, prezime njegovih sinova Denisa i Nevena Novaka, snahe Nikolete Novak. Unuke su jos male ali tu je stalna ekipa mladih vrednih i posveċenih veterinara. Zajednički timski rad, analize slučajeva i pristup kome mogu zavideti i razvijene klinike humane medicine Klinika “Novak” ne poznaje stagnaciju, razvija se i raste za dobrobit svojih pacijenata.

profil

             Dr.sci.vet.med. Slobodan Novak, čovek jasne životne vizije, stručnjak izuzetne dijagnostičke intuicije, bogatog znanja i iskustva, disciplinovanog karaktera i odlične organizacije. U godinama kada može biti vidno ponosan na svoju decu, koju je uputio da budu bolji od njega, na svoj stručni rad u kome je postavio jasne koordinate, na svoj znalački odnos prema psima prepun odmerenog pośtovanja, na bezbroj duhovitih i poučnih dogodovśtina u radu sa psima…

Njegovo vrhunsko poznavanje moguċnosti i potencijala nemačkih ovčara, sa aspekata zdravlja, rada i lepote, sublimirano je u licnoj, “śovinistickoj” izreci koja danas slovi kao narodna poslovica: SAN SVIH PASA JE DA POSTANU NEMACKI OVCAR!

„Psi su biċa sa kojima se dogovara. Oni raspoznaju sve naśe emocije pri kojima lučimo različite mirise, oni ih memoriśu i prepoznaju. Pas je otkriven pre 10-14 hiljagda godina. Pitam se da li je i tada imao ove osobine, a verujem da jeste. Samo to čovek tada nije znao da iskoristi, a pitanje je śta sve pas danas može, a mi ne znamo da može.“

Do 1991. radio je u Osijeku, a onda, na samom početku ruśenja naśe tadaśnje države, samo je izaśao sa posla, onako u kośulji i farmericama, i dośao u Srbiju. „Velika veċina nas se dobro prilagodila i snaśla u novoj sredini, a to samo govori o sposobnosti ljudi koji su razumeli sta se oko nas lośe desava… Jednom prilikom sluśajuci tamburaśe jedan od njih me je zapitao zaśto sam tužan, a znam toliko pesama. Odgovorio sam mu śta smo sve preživeli i da ċemo sve to nadoknaditi…ali ne i kasetu sa koncerta tamburaśa u dvorani Lisinski u Zagrebu na vest o smrti Mike Antiċa… nisam ih odmah prepoznao. Sve se nadoknadi. Nije život u regalima, zavesama, veś maśinama. Treba živeti, raditi. Sve ostalo dođe i prođe, treba ili ne treba. Eto, nemam ni dokumentaciju da pokazem deci i unucima da sam bio odlican student“

Magistrirao je 1982. godine, a doktorirao 1995. godine iz oblasti reprodukcije pasa i veštačkog osemenjavanja pasa zamrznutom spermom

Razgovaramo o daljem napretku klinike, o opśtem zdravlju pasa, o ekolośkim specifiċnostima vremena u kome živimo, o vlasnicima pasa, o zdravstvenim normama i obavezama, o preventivi, o reprodukciji pasa, uzgoju śtenaca, odgajivačima, …

razgovor

Vasa veterinarska klinika „Novak“ je veoma poznata i priznata van granica Srbije. Po cemu se razlikujete od ostalih?

 U naśoj klinici, izmedju ostalog, je dobro śto svi mi imamo svog psa i na osnovu odnosa prema njemu razumemo vlasnike. Naravno sve do granice dok nam se ne meśaju u posao. Deśava se često da vlasnici nisu sasvim iskreni. Za bolesno stanje psa neko je kriv. Treba otkriti uzrok. Mi dođemo do toga i sami ali se ponekad izgubi vreme.

Moji sinovi i snaje odlučno idu putem stručnog usavrśavanja. Svako svojim pravcem. Nasa tri veterinara su na specijalizaciji, jedan je veċ svetski priznat stručnjak iz radiologije i očitavanja displazije kukova i laktova. To je dobro i daje rezultate. Pratim ih bodrim ali se i dalje divim mojim profesorima i znanjima koje su nam prenosili.

Na nasoj klinici pratimo, evidentiramo, analiziramo i diskutuujemo sve slučajeve. Uspostavili smo saradnju sa mnogim kolegama izvan granica Srbije. Iz Švajcarske, Engleske, Amerike, Nemačke, Češke, Italije…Praktikovali smo, i to cemo nastaviti, da ih pozovemo u poslovno privatnu posetu i da danima diskutujemo, analiziramo nase arhivirane i aktuelne slučajeve. Odvodili smo ih i u posetu Fakultetu Veterinarske Medicine.

Klinika je organizovana tako da imamo razvijenu preventivu, internističke preglede, hirurgiju, radiolośku i ultrazvučnu dijagnostiku, EKG, dermatolośku dijagnostiku, stomatolośke intervencije, ortopediju, oftalmolośke preglede, laboratorijske analize, neurolośke preglede, fizikalnu terapiju, endoskopiju…

Moja posebna interesovanja ostala su u domenu citologije, vaginalnih briseva, oplodnje i pokuśavam to preneti mlađima. Danas imamo nove metode, aparate, endoskopski prilaz… U nasoj klinici radimo citovaginalni bris i  hormonalni status kao pripremu kuje za parenje. Na osnovu toga prognozirramo termin za oplodnju dva tri dana unapred jer odgajivači često putuju daleko do odabranog mužjaka. Desilo sa da u jednoj situaciji eminentni mužjak iz Nemacke nije hteo da upari tako ispitanu kuju. Vlasnik mi je poslao sms poruku kako „ovi naśi nemaju pojma, a i ja treba da popravim…” u povratku je svratio u Sloveniju, video lepog mužjaka i na moju preporuku kuja se dva puta sa njim uparila i ośtenila deset mladih. Vlasnik kuje se oseċao prevaren i kod uzgajivača i kod veterinara. Često puta kuja prihvati mužjaka ali nije doslo do sazrevanja jajne celije i kuja ostane prazna. Naravno, ima dilema i oko mužjaka. Ponekad i ne znate da li mu je sperma kvalitetna pa ni kakva mu je prethodna frekvenca parenja.

Kad dođu u ordinaciju sa psom tačno vidite kakav je vlasnik. Uočili smo i mnoge promene u karakteru pojedinih rasa koje su bile jedno vreme vrlo popularne. Njihova masovna proizvodnja, u kojoj je zanemaren karakter, i prodaje iz nekontrolisanih uzgoja, dovele su do potenciranja osobina nervoze, uplaśenosti, ujedljivosti… i to kod rasa koje su jedno vreme bile vrlo popularne kao sto su dalmatinci, haski, kokeri, civave… Nije se na vreme pojavilo kinolośko druśtvo da ukaze śta treba i śta ne treba raditi. Mora postojati kontrola uzgoja. To je velika odgovornost.

 Sta sve utice na zdravlje pasa i koje su najčeśċe bolesti sa kojima se susreċete?

 Na zdravlje pasa utiču mnogi faktori ali mislim da se u zadnjih dvadesetak godina patologija bolesti jako promenila. U veterini postoje sezonska oboljenja u proleċe i jesen, krpelji, piroplazmoze, ginekolośko porodiljski problemi ali dramatično se poveċao broj srčanih, kardiovaskularnih oboljenja i pojave tumora. To je neśto śto dominira novom patologijom, śto je možda izazvano nekim događajima koji su nas zahvatili.

Ima gastrointerstinalnih i respiratornih oboljenja ali i potpuno novih oboljenja sa prilicno problematičnom dijagnostikom kao sto je „srčani crv“… lajsmanioza uvezena iz mediteranskih krajeva. Dosta problema i oboljenja ima i u neurologiji i ortopediji.U dijagnostici ovih oboljenje ima dosta promašaja, pa smo se prihvatili posla edukacije i predavanja sa kolegama koji ne prepoznaju nova oboljenja. Naš kolega je zavrśio specijalizaciju u Švajcarskoj i Italiji za neurologiju i ortopediju i sa uspehom  rešava i najteže  probleme u toj oblasti.

Pored genetskog nasledja za zdravlje pasa važne su tri stvari, ishrana, higijena i preventiva. A za to su najodgovorniji vlasnici. Nema nikakve ispirke da hrana stoji u činiji jer tokom leta je to, za 2-3 sata, direktni uzrok proliva. Ili neoprane posude, zaostala masnoċa na njima postaje izvor zaraze. Vazno je da pas uvek ima vodu. Svežu vodu.

Psi ne smrde, nemaju znojnice ali ako se iz boksa ne otkloni izmet, mokraċa i pas leži na tome…Sa druge strane kroz taj posao higijene nadograđuje se i druženje sa psom.

Dugo ste se druzili i radili sa nemačkim ovčarima u vojsci. Koliko je za vas bio važan taj period?

U vojnoj odgajivačnici imali smo oko 500-600 nemačkih ovčara. Radili smo timski śto je izuzetno važno jer su u tako velikoj odgajivačnici problemi jako potencirani. Rezultati naśeg istrazivačkog rada ukazali su na nekoliko svetski važnih podataka, bili su praċeni mnogim promenama starih znanja i uvođenjem novih mera koje su tada izazivale razne potrese u svetu veterine. Imali smo śefa koji nas je bodrio i podržavao “radi śta hoċeś, ako je to dobro i drugi ċe tako raditi”. I dan danas imam svojih malih stručnih tajni i slasti koje smo nekada radili. Sigurnost koju smo svi tada stekli svakako je bila osnov naśih ljudskih i stručnih izrastanja.

Kad se u Jugoslaviji pojavila parvoviroza imali smo pomor pasa. Straśno. Svakodnevno je uginjavalo po nekoliko śtenaca. Tada se predlagala vakcinacije śtenaca nulti, prvi, treċi i sedmi dan, pa najzad 52-og dana. To nije imalo ni finansijsku, a ni stručnu opravdanost. Tada smo pokrenuli i postavili, uz podrsku profesora Valčića, metodu vakcinacije skotnih kuja. Model se uspeśno održao iako smo dugo bili na udaru.

Takođe smo se susretali sa pojavom uginjavanja najjačih śtenaca u leglu u prvim danima života. Pośli smo od činjenice da najjači śtenci sisaju najvise mleka, počeli da ispitujemo bakteriolośku ispravnost mleka i porođajnog kanala kuje, davali śtencima terapiju u prvim danima zivota i razradili metodu bakteriolośkog ispitivanja porođajnog kanala skotnih kuja.

Razvijali smo superioran odnos prema psima. Iz danaśnjeg ugla to sagledavam kao prednost “stare garde” koja je pomalo izčilila. Mi nismo imali ultrazvuk, rendgen, skener, savremene laboratorijske metode… ali smo imali volju i veliko iskustvo iz patologije pasa koje smo ugradili i nadogradili u nase rezultate.

Kad sam bio običan vojnik, u centru gde sam kasnije bio komandant, imao sam naredjenje „kuju pariti 9-ti, 10-ti i 11-ti dan!“ To je bilo iskustveno, tu nema ispitivanja. Tokom istraživanja dośli smo do zaključka da se taj dan se vremenom pomerao, nailazili smo na rascepljen period i plodne dane 26-og, 28og dana. Nije to patologija ali i nije čista fiziologija.

Ispitivanje vitalnih fertilnih sposobnosti duboko zamrznute sperme su započeta 1985, privedena kraju ali prekinuta 1991. i zavrsena 1995, kada sam odbranio doktorsku disertaciju na Fakultetu Veterinarske Medicine u Beogradu. Iako sam mislio da ċu tezu zavrsiti na bazi negativnih podataka metoda je doživela uspeh. Imali smo značajne efekte. U velikoj Jugoslaviji to je bilo prvi put da su se na taj način dobili śtenci. Prvom mužjaku, koji se tako ośtenio, dao sam ime Glečer, a zenki Glorija. Tako smo otklonili dotadaśnje zablude śto se tiče osemenjavanja i položaja cerviksa kod kuje. Jako je teško bilo promeniti mišljenje o toj celoj stvari, jer ljudi teško priznaju svoje greške, zablude i zaostalost u praćenju novih dostignuća u nauci.

To do tada to niko nije uspeo. Bio sam nosioc posla ali je sa mnom radio veliki broj ljudi i svi smo bili ponosni na rezultate. Kad sam dośao u Beograd taj rad je zavrśen uz pomoċ mog mentora profesora Miljkoviċa, ali je śteta śto nije i dalje nastavljen. Stali smo na dobijanju stenaca iz duboko zamrznute sperme, a finalni cilj je bio embrio transfer kod kuja. Danas se mladi počinju zanimati za to ali potrebni su veliki poslovi i istraživanja koji su moguċi samo u ustanovama kao sto su vojska, policija ili neke druge službe obezbeđenja koje imaju veliki broj kuja i imaju interes da sačuvaju radne karakteristike pasa sa kojima obavljaju svoje poslove.

Po gruboj proceni radna kinolośka aktivnost je danas prisutna u manje od 20% slucajeva. Popularnije su izložbe u lepoti, a tamo su svi vlasnici suparnici. Na utakmicama u radu vlasnici su saradnici. Uče jedni od drugih, razgovaraju, napreduju, “a kako si ga to naučio…?” Radna sposobnost psa je sasvim drugi kvalitet… njegova snaga je brzina, ugriz, njuh… covek sve moze nadmaśiti drugim sredstvima ali njuh, to jos dugo vremena nece moci.

U odnosu vlasnik – pas jako je važno sporazumevanje. Osnovno je da se sporazumete sa psom da bi uradio neśto śto vi hoċete. On treba da razume śta vi hoċete od njega, a vi treba da razumete način njegovog saopśtavanja da je to uradio. Naprimer učili smo pse da ne laju kad otkriju mine u polju. Opasno je, moze doċi do detonacije. Na kraju smo naśli resenje da nam saopśte otkriċe mine tako śto ċe tapkati nogama po tlu.

Imam puno divnih uspomena i priča o psima iz tog doba. Seċam se dobio sam zadatak kontrole higijene namirnica za pse i krenem sa psom na prijem u mesnu industriju konzervi. A oni se čude śta ce mi pas. Pa to je moj clan komisije. Tražio sam da sve sadržaje istresu u činije ili kartone… Ja pregledam, prepipam a moj pas proba…

Zanimljivi su moji susreti sa psima koje sam ostavio i ponovo video posle 4-5 godina. Seċam se susreta na izložbi gde je vojska imala prikaz dresure, koja viśe nije bila moja, ali su ti psi bili moji. .Moj pas me nije zaboravio, lizao me i skakao od sreċe. Vojnik koji je brinuo o psu bio je iznenađen, i tužan sto je pas tako na mene reagovao, a on ga je toliko pazio i voleo. Tog psa sam ośtenio, radio sa njim kad je imao tri dana…Posle sam pričao vojniku o  stvarima  koje on nije znao o tom psu .  Napisao sam i nekoliko priča o tim psima  koje su sad na našem sajtu.

Pomenuli ste par puta kontrolu uzgoja. Šta je uloga i odgovornost odgajivača u tom tom procesu?

Odgajivač je u tom nekom proślom vremenu bio vlasnik pasa koji se bavio reprodukcijom. Stence je poklanjao ili ih je prodavao. Sad je status odgajivaca prerastao u proizvođača, posao je prerastao u biznis. Mnogi ljudi danas zive od tog posla, od bavljenja psima morajuċi postovati zakone, propise i neke moralno etičke norme koje ih stavljaju u moguċnost da od toga žive.

Sama organizacija kinologije je dovela do toga da se ljudi opredeljuju za rasu, jednu, dve ili viśe  ali se onda  organizuju u klubove kako bi potencirali kvalitet svog proizvoda koji ce ponuditi na trzistu. Da bi taj njihov proizvod, odnosno śtene, postao traženiji na tržistu mora biti istraženiji od stručne sluzbe, a to trebaju biti veterinari. Pas mora biti proveren u radu, eksterijeru i genetski odnosno zdravstveno na displaziju kukova, displaziju laktova, oči kod nekih rasa, patelu, na snimanje kičme i citav niz drugih osobina koje čine zdravlje psa. To vrhunski odgajivači rade ali oni nažalost ne nailaze na podrsku kinolośkog zakonodavstva. Vi danas možete pročitati u novinama da se śtene prodaje za 50-100 eura. To je možda dobro za nekog ko kupuje ali taj koji to kupi śiri negativnu selekciju, infekciju bolesti. Taj je potomak optereċen nasleđem lośih osobina koje ċe se u jednom periodu pojaviti, u pubertetu ili kasnije. Odgajivači koji su to pustili, kinolośko zakonodavstvo i organizacije joś nisu preuzeli ulogu i funkciju da kazu – taj pas ne sme i ne moze da se pari zato i zato, moze biti samo kuċni ljubimac i tu je kraj. Ljudi to razumeju i prihvataju kad im se ukaze da mogu unesreciti 10 – 20 drugih vlasnika, sto se stvarno i deśava. Skoro svakodnevno se susreċemo sa jako dramatičnim situacijama kad vlasnici saznaju da im pas ima displaziju ili neko tesko genetsko optereċenje.

Mislim da ċe tržiste, jer ovo je posao, naterati odgajivače da se odgovornije pozabave reprodukcijom i unapređenjem rase. Pamtim i znam unazad nekoliko godina mnoge vrle odgajivače odrđenih rasa koji su propali jer nisu sledili to takmičenje u kvalitetu. Da bi potvrdili  kvalitet morate imati neke nalaze ispitivanja urađene u referentnim ustanovama i onda nastupate sigurno i to nije lako ali se to vrlo brzo prepozna i čuje sta ste uradili i kako držite pse. Naravno uvek imate procenat śkarta, iizadje na videlo neka mana, genetska, fiziolośka, fizička ali vi ste ucinili sve da do toga ne dođe i sveli ste na neki minimum koji se inače prirodno pojavljuje. To je neka proizvodnja u kojoj se pojavljuje śkart, u svakoj proizvodnbji imate procenat, otpad koji se deśava. Naravno da tu ima mnogo ljubavi, śto je dobro jer ljudi koji ne vole pse ne mogu se time baviti. Morate dobro znati genetske mane psa biti odgovorni da ga uklonite iz reprodukcije da ne bi dalje uvaċavao mane koje on ima. To je odgovornost odgajivača ali i kinoloskih organizacija, klubova saveza i druśtava da oni tu stanu na kraj. Mislim da dolaze bolja vremena za život i da ċe se razbiti mnoge zablude i sve ċe polako da se stavi na svoje mesto.

Zablude su najčeśċe posledica neznanja. Koje su najveċe zablude koje vladaju kod vlasnika i odgajivača sa kojima se susreċete u praksi?

 Ako se bavite uzgojem pasa morate se reśiti mnogih zabluda koje vladaju. Jedna od najveċih, koja se najčeśċe događa kod vlasnika koji imaju ženku, ljubimicu, da je neophodno bar jedno parenje da bi kuja bila zdrava. Takvi vlasnici nisu upoznati sa obavezama koje ih čekaju, obično ne znaju ni kako ce podiċi śtence ni śta ċe posle sa njima. To je velika zabluda i glupost sa teśkim posledicama. Takvi śtenci se podele ili prodaju ali uglavnom zavrśe kao problem ulice, grada, druśtva. A kuja i posle jednog okota i dalje ostaje u problemu da oboli od mastitisa, tumora dojki ili gnojne upale materice (piometre).. nije reśenje. Niste reśili svoj problem a uveċali ste problem gradu, druśtvu.

Mi koji volimo pse dolazimo u sukob sa onima koji u njima vide opasnost. Komsiluk kad vidi da vi hranite psa na ulici, a on sutra treba tuda da prođe, nastaju problemi… Pas juri, može da ujede, ljudi se plaśe. Eto država je počela da steriliśe pse sa ulicama, a ljudi komentarisu da od toga nemaju korist jer takvi psi i sterilisani imaju zube, gladni su i ljudi ih se boje. Ne smeju da prođu pored njih.

Velika zabluda su tzv. bolest pseċe dlake. Priče da ċe dete ako pojede dlaku dobiti ehinokocus su takodje glupost. To nije bolest dlake vec neodgovornost vlasnika koji ne održava higijenu i zaśtitu pasa od endoparazita. Kad se bavite tim poslom odgovorni ste i za zdravlje ljudi.

Zatim vakcina protiv besnila. Vlasnici dovode na izlozbe pse preko 9 meseci starosti koji nisu vakcinisani jer im je neko rekao da ce zaostati u razvoju! Glupost. Vi imate i zakonsku obavezu da to uradite sa tri meseca starosti psa.

Velika je zabluda ubedđenje vlasnika da njegov pas nema displaziju kukova i laktova jer mu je to rekao veterinar. To nije dovoljno. Reč je o vrlo specificnim tehnikama i metodi rada kojom se dobija validan rezultat. Potrebne su mnogo bolje procene genetskih i naslednih osobina koje radi i Fakultet Veterinarske Medicine u Beogradu, ali oni nemaju međunarodno verifikovanog stručnjaka za procenu displazije kukova i laktova. Kinolośki Savez Srbije priznaje te rezultate, izdaje sertifikat koji nije priznat na međunarodnom nivou. Kinoloski Savez Srbije misli da svi koji su zavrśili Fakultet Veterinarske Medicine mogu da se bave radiologijom odnosno procenom   i davanjem rezultata o HD i ED. Nazalost u veterini, kao ni u humanoj medicini, ne mogu biti svi stručnjaci za sve oblasti.

U izvornim zemljama pojedinih rasa klubovi su postavili standarde i uzgojna pravila očuvanja i unapredjenja nacionalne rase. Imate li uvid kakva je situacija sa klubovima u Srbiji?

Klupska organizacija je za neki stepen viśa od matične kinolośke organizacije i to je dobro. Mislim da su kod nas u Srbije klubovi optereċeni ličnim interesima. Ne vidim ljude iz „stare garde“ mada neka iskustva treba sačekati, pokupiti i posluśati.

Lični interesi prevladavaju u svim klubovima za koje znam. Često se sadržaj iz inostranih klubova samo preslikva u nase, a nije ih bas lako primeniti u naśim uslovima gde dominira vlasniśtvio jednog čoveka ili grupe, To treba prośiriti. Ljudi se udružuju u klub jer vole tu rasu, i to bi trebalo u kinolośkim okvirima negovati i raditi na usavrśavanju te rase. Svaka rasa ima svoje pojedinosti i posebne osobenosti.

Nemački ovčar je, unutar kluba, vrlo značajno postigao napredak. Zahvaljujuċi brojnosti, a i klubu. Vlasnici su morali, a i hteli su, da sve obaveze koje imaju prema zdravlju nemačkog ovčara provere kako se to radi u svetu, i kao rezultat toga mi imamo ove i prosle godine izuzetne plasmane na uzgojnim izlozbama u Nemačkoj gde su ljudi iz Srbije plasirani na visokim mestima, śto je nekad bilo nezamislivo. I odgajivači drugih rasa imaju  zapažene rezultate u inostranstvu ali mislim da su  to rezultati dotičnog pojedinca  a ne njegovog klupskog organizovanja. Znam da su mnogi klubovi prestali sa radom a pokušaji da se neki   osnuju su propali

Drugi narodi se uveliko hvale svojim nacionalnim rasama. U borbi za svoju rasu treba biti brži, rigorozniji. Nažalost sadaśnji način organizacije unutar klubova posveċenih istoj rasi ima izvesna ograničenja, treba samo lične interese svesti na zajedničke i uspeh ce biti zagarantovan

Mislim da je śarplaninac srpski pas, iako je to sporno pitanje, ali mi imamo lovačkih pasa  priznatih rasa. Predlagao sam jednom prilikom da okupimo 10 najkvalitetnijih muzjaka i 20 zenki. Pa ċemo ih snimiti pregledati i ispitati śta u tom gabaritu ljudi u svetu rade pa ċemo postaviti neke okvire, da li je to kuk, lakat, oci… i mi ċemo postaviti standard koji ċe drugi pośtovati. Nisam uspeo, nisam bio dovoljno glasan u tome. Dok smo teśko živeli niko nije mislio na to, a sad bi mogli početi

Vaśe poznavanje, privrženost i naučno istraživački interes za nemačke ovčare uveo vas je i u aktivnosti kinolośkog sudije za tu rasu. Kako ste uspevali da balansirate ta dva aspekta?

Moje veliko znanje i iskustvo oko nemackog ovčara hteo sam da pretočim i primenim na aktivnost ocenjivanja njihove lepote i radnih sposobnosti i tako pomognem celovitom vrednovanju ove rase. Slovio sam za jako strogog sudiju, tražio sam da se sankcionise mana koja je na izlozbi vidljiva. Moja sudijska iskustva bila su jako zanimljiva.

Seċam se prelepe kuje, očekivanog favorita, koja je bila debela. Sjajno sam je opisao ali sam joj dao četvorku. Ne može na mis lepote iċi debela devojka. Ljutili su se. Danas je četvorka sramota, nekad je bila velika ocena. Nekada sam i śampionima davao negativne ocene. Imao sam i slučaj da me je jedna gospođa posebno molila da dobro ocenim njenog psa. Opisao sam ga jako detaljno i dao trojku. Ljudi očekuju da ako pas dobije kod nemačkog sudije cetvorku mora kod naśeg dobiti peticu. Moj odgovor na to je bio, ne. Ako dobijete četvorku kod mene   ne morate ni ići kod nemačkog sudije. To su bila druga, stara dobra vremena. Bio sam opśiran sudija, pogotovo kad je neśto lepo, uživao sam da opisujem prave predstavnike rase. Možda tada joś nije bilo vreme za suđenje takvog tipa. Nase izložbe su bile sa po 180 nemačkih ovčara, stara garda, specijalista koji su se bavili tom rasom. Kad izvodite psa kod sudije morate biti svesni da ce sudija videti ono śto vi veċ znate o svom psu. Vi se ne morate složiti sa ocenom ali mnogi koji su dobili moje ocene promenili su stavove vezane za priplodni materijal, a i za svoj dalji pravac kretanja.

Ocenjivao sam specijalku i vlasnik kuje mi je pri ocenjivanju sakrio manu, dupli P1 … i kuja je bila druga uz negodovanje publike i vlasnika … pet godina kasnije isti vlasnik se sreo sa mojim sinom i komentarisao kako je bio osteċen na izložbi, a kad je čuo za dupli P1 bio je iznenadjen. “Pa ja sam to sakrio!”

Kad dođu u ordinaciju onda je drugaciji pristup. Ako kazete lep pas vlasnici shvate kako ce kasnije dobiti odličnu ocenu. Sa porodicom sam razmatrao, analizirao i zaključili smo da te dve stvari ne treba meśati.Više im mogu pomoći u ambulanti nego na izložbi

Vaśa knjiga „Parenje kuja zaśtita stenadi“ objavljena u Osijeku 1991. trebala bi biti bukvar za svakog odgajivača. Kako je nastala knjiga i imate li nameru da je pripremite za drugo izdanje?

Bio sam aktivan u Kinolośkom druśtvu Osijek. Imali smo sastanke, utorkom, četvrtkom, subotom i nedeljom. Družili smo se, odgovarali na pitanja članova o veterinarskoj problematici. Snimio sam sva ta pitanja, pravio odgovore i tako je nastala knjiga. Tek kasnije, u Beogradu, sam imao priliku da vidiim reakciju na nju. U veterinarskim ambulantama i pet shopovima sam nailazio na uvecane poruke iz knjige, ali i na isarane podvucene i komentare “ovo je glupost”…shvatio sam koliko je prisutno neznanje o reprodukciji i uvideo koliku sam sreċu imao da sam radio sa toliko puno pasa. Tada sam održao brojna predavanja kinološkoj publici, brisao zablude i pomagao da uzgoj pasa bude što uspešniji. Puno je njih koji su uspeli da dobiju veċi broj śtenaca jer su sledili uputstva iz knjige. Stekao sam oseċaj, “śmek”, učio ljude kako da urade, sve sam obavljao sa srcem. Sigurno da imam jos mnogo toga da kazem.

 

„Sve rečeno o njima je premalo. Sve lijepo o njima može biti jos ljepśe. I mora biti!

Prokrċili su put do svemira, zamjenili oči slijepima, zarobili srce onima koji su mislili da nikog neċe voljeti i da ih nitko ne voli.

Postali su sinonim za vjernost, samoċu, glad, lanac, strast i život. Raskośnost svog biċa poklanjaju čovjeku, radujuċi se svakom njegovom uspjehu, a tom uspjehu su oni često najviśe doprineli s neopisivom jednostavnośċu i lakoċom. Nepogreśivi su u tome.

A za sve to jedan veliki zagrljaj, pogled pun sreċe i moja želja da im pomognem u životu.

Zbog toga sam veliki dio svoga zivota posvetio PSIMA. Kao i VI!“

Iz knjige

“Parenje kuja i zastita stenadi”

autor Slobodan Novak, Osijek 1991

 

 

 

2019-10-20T12:41:46+00:00 September 19th, 2010|